Dragutin Milivoj Domjanić rođen je 12. rujna 1875. godine u Krčima kraj Adamovca . Pjesnikovo  djetinjstvo  vezano  je  uz život  dvoraca i kurija u Krčima  i  Svetom  Ivanu  Zelini, punih  starih uspomena  na  slavu  i  plemićko  bogatstvo  potkraj  19. st. Prva  svjedočanstva  o  pjesnikovom  talentu  objavljena  su  u  časopisu  Vijenac  1895. godine u  kojem  je  tiskana  pjesnikova  prva  pjesma RIDI PALJAČO. Paralelno  s  pjesmama  koje  piše,  Domjanić  u  Zagrebu završava Pravni fakultet, a  njegove  pjesme  tiskaju  se  po  uglednim  književnim listovima. Za  vrijeme  Prvog  svjetskog  rata  počinje  objavljivati  kajkavsku  liriku  koja  izlazi  1917. godine  u  zbirci  KIPCI  i  POPEVKE kojom  postiže  sjajan  uspjeh  kod  tadašnjih  čitatelja. Prevodio  je  s njemačkog, francuskog  i  ruskog  jezika. O  njegovom  ugledu  svjedoči i  biranje  za  člana  Jugoslavenske  akademije  znanosti  i  umjetnosti. Zbirka V  SUNCU  I  SENCI  objavljena  je  1927. godine, a iste  godine  Domjanić  postaje  predsjednik  jugoslavenskog  PEN  kluba, ugledne institucije (današnje  Društvo  hrvatskih  književnika). Iznenada umire 7. lipnja  1933. godine  u  Gundulićevoj ulici u Zagrebu.

U  čast pjesnika koji  je volio i njegovao kajkavsku  riječ, koji  je  okupljao  svu  kulturnu  i  intelektualnu  elitu svog  vremena  na  imanju  u  Krčima, pjesniku  koji  je  bio  zaljubljen  u  svoj  prigorski  pejzaž, recitirali smo  neke  njegove  pjesme  s  puno ljubavi  i  poštovanja.

JESEN

        Sence  se  zbiraju,

    Oči  zapiraju,

    Nekaj  žalosno  se  sluti,

    Kaj  nam  to  skrivaju,

    S  črnim  prekrivaju,

    Kaj  nam  tajiju  ti  kuti?

    Je  li  kaj  minulo,

    S  tiha  poginulo,

    Morti  nam  drago  i  sveto?

    Il  za  planinami

    I  za  daljinami

    Cvetno  povehnulo  leto?

    Vse  su  preplavile

    Sence  i  zavile

    V  kmicu. I  v  našem  je  oku,

    Nebo  se  zmutilo,

    Listje  požutilo,

    Jesen  gledi  pri  obloku.

ŠKRLAČEC

       Škrlačec  na  vuho,

       Za  pantlekom  cvet,

       Pa  kaj  mi  gdo  more?

      Ja  svaku  smem  glet.

     Nasmejat  se  vsakoj

     Smem  vesel  i  mlad.

     I  reći  smem  vsakoj,

     Da  imam  ju  rad.

    Al'  kojoj  najrajše

    Bi  štel  da  povem,

    Baš  toj  niti  reči

    Povedat  ne  smem.