JA KAO DIO VERONIKINE PRIČE

            Prešlo je leto dan otkad sem počela delati kod grofa Hermana II. Celjskog ko sluškinja, i dobre poznam tu familiju – grofa i negvoga sina Fridriha. Fridrih je mladi dečak, iste godište kak i ja, lijepi, dobri… Zagledela sem se vu njega, ali bile mi je jasne da sem ja same sluškinja. Za razliku od nega grof je bil dosta trd, ali one koj su imeli iste je bila trda glava. Kad su si nekoj zacrtali, to su šteli i napraviti. Veliki Tabor, vu kojemu sem delala bil je jake lijepi, veliki, s pune sobi, s pune posla. Ispod nega bile je male sele Desinići, moje rodne sele. Tam sem imela jenu prijatelicu koja mi je jake falela i kad bi vlovila male cajta, našle bi se negde. Zvala se Veronika, a znala sem ju od maline.

            Fridrih je furt jahal po Hermanovim posedima i se je više dolazil dimo srećen, a Veronika mi je rekla da nekoga jake voli i da se viđaju na Hermanovim posedima. Bile mi je odma to nekak čudne, poklapale se. Priznala mi je za njih i bili su jake srećni skup. A mene je bile jake drago. Znala sem da je ta lubav opasna. Fridrih je na kraju rekel jape za tu lijepu deklicu, a ja sem vidla da mu nije bile praf i suprotstavil im se. Duge su se svadili. Kak je Fridrih imel trdu glavu, veruval je v nihovu lubav. Te večeri sem ispod obloka čula da me negdo zove. To su bili Fridrih i Veronika. Uspela sem nekak ziti van i čuti koj mi imaju za reći. Rekli su da su odlučili pobeći, da su srećni skupa i da im to nigdo nebu zel. Jedine koj sem mogla napraviti je bile poželeti im su sreću. Pobegli su vu Fridrihštajn v Sloveniju. Taj grad je grof sagradil ko lovačku hižu za sina. Nijesem mogla ni drijemati, same sem mislila o tom cijelu večer i na kraju razmela da je to jake opasne koj su napravili, ali i jake lijepe. Sakakva su mi mišlenja bila v glave, više ni sama nijesem znala koj misliti. Slučajne sem čistila Hermanovu sobu kad sem čula spomejnek z jenim soldatom. Herman je kričal i bil je jake srdit. Rekel je, kolke sem čula, da su se oženili v Slovenije. Tak mi je bile drage, nasmejala sem se od vuha do vuha. Štela sem još toga doznati i videti kak su. Ali kad sem čula da je poslal vojsku da ih vloviju, da je doznal gde, su mrak mi je opal na oči. Bila sem jake zabrinuta, se sem ostavila i pobegla v sobu pisati pisme. Poslala sem ga. Saki dan sem čekala i nadala sem se da nije prekesne. Slušala sem Hermanove spomenjke i znala sem kak je. Nije bile dobre. Pripovijedal je o tome kak su soldati već opkolili Fridrihštajn. Dok sem gledela čez ključenicu i poslušala, skorem su me vlovili. Herman je čul kak sem zakričala. Nekak sem krive stala na nogu i prefrknula sem si gleženj. Počel je otpirati vrata, a ja sem se skrila iza njih i molila Boga da ne pogleda iza. Znoj mi se cedil po čelu od straha, ali fala Bogu nije iza pogledal. Već drugi dan sem čula neku hajku rane jutre. To su bili soldati z Fridrihom! Vlovili su ga i pelali v dvorec. Mam sem došla k nemu. Dok su se soldati spominjali z Hermanom, ja sem se spominjala z Fridrihom. I imela sem koj za čujti. Veronika se, fala Bogu, uspela spasiti. Pobegla je v male sele Sveta Margita i skrila se k jenomu seljaku kojeg je on poznal. To je bil seljak kod kojeg je furt znal prespati kad se do kesne v lovu zadržal. Znala sem da nebu dobre, bile mi ih je tolke žal, suze su mi curele po obrazu.

            Sred našeg spomenjka soldati su prijeli Fridriha i otpelali ga v Celje, v jenu kulu visoku 23 m. Čula sem već za tu kulu, nema krova, a sad ni obloka ni vrat otkad je vu nje Fridrih. Grof ga nije štel niti pogledati, same je prešel v dvorec i rekel mi da donesem čaj. Nijesem imela izbora. Vsaku sem se noć molila Bogu da ju ne najdu, da ostane tam gde je, makar to značile da ju više nigdar nebum vidla. Male sem se prešla v tome, Herman je doznal gde se skriva i otšel je po nju. Tak sem se plakala jer sem znala da bu se neko zlo dogodile. Same sem čekala da pobegnem, ali nijesem mogla, morala sem videti Veroniku. Otpelali su ju jeden dan vu Veliki Tabor i zaprli ju čim je došla v mali rešt bez obloka na ulazu v dvorišće. Na večer sem, dok su si još spali, otišla do nje i tešila ju. Ona je same štela znati gde je Fridrih. Morala sem joj reći. Plakala se je, a mene se je srce raskolile. Drugi dan sem čula v dvoru da imamo goste – suce porotnike. Došli su jer je grof Herman optužil Veroniku da je copernica jer je zavela negvoga sina. Morete si misliti kak mi je bile. Odma sem upozorila Veroniku. To su istraživali dva dane, i Veroniku, mene i se nas. Na kraju sem čula kak se spominjaju s Hermanom. Čula sem da su onak rekli po gospodski: „Gospodine bane, na ovoj djevojci nema nikakve krivice, a kamoli zločina. Jedino što gaji veliku ljubav prema vašem sinu Fridrihu. No presvijetli bane! Ljubav nikada nije bila grijeh, a kamoli zločin. Ljubav je jedna od najljepših ljudskih vrlina. Time je naš posao, presvijetli bane, završen!“ Vidla sem kak su se okrenuli i prešli. Mislila sem da je gotove i rekla Veronike da je se v redu. Morala sem čistiti štejnge taj dan, kojih je bile pune i mrzila sem delati to.

            Još uvek se osećala neka napetost v zraku. Slučajno sem prešla prek hodnika i vidla v sredine veliku kacu z vodu – čudne! Bila sem već zabrinuta i same sem gledela oko sebe da najdem neki trag. Odjednom sem čula krič – Veronika!!! Vlekli su ju prema kace i… Bože moj!!! Sliku koju sem vidla nebum zabila do kraja života. Vidla sem kak joj glavu revleju vu vodu i čekaju. Skočila sem k nje, ali su me porinuli, borila sem se kolke sem god mogla, ali ih je bile preveč. Plakala sem se, kričala sem. Slika je bila tak grozna da sem mislila da vmiram. Više nije bile balonov vu vode, a Veronika se smirila i zrušila se. Opala sem v nesvest. Zbudila sem se na krevetu, na vanjkušu z drugemi sluškinjami i stavlale su mi obloge na čele. Mam sem skočila i pitala gde je Veronika. Rekli su da ju baš sad zidaju v zid dvorca. Nijesem mogla veruvati. Tolke sem zamrzila Hermana i plakala sem se cijelu noć. Zgubila sem osobu koja mi je najviše značila v životu!

            Nijesem mogla ostati v dvorcu i čistiti, hoditi krej zida a da znam da je nutre ona, moja najbolša  prijetelica, moja sestra! I to za praf. Nijesem mogla zdržati, a nijesem mogla nikomu reći da mi je sestra. Jedini koji je znal bil je Fridrih. Te noći sem se spakijerala i otišla, pobegla sem v Desiniće mati. Rekla sem joj kaj je bile. Živele smo v strahu, tuge i žalosti. Osiećala sem se krivom jer sem mislila da sem mogla nekoj napraviti da spasim sestru, ali nijesem znala kak. Četiri leta kesneše Fridrih je zišel z kule. Po pričama bil je saj zmučen i nesposoben za život. Nijesem čula koj se ž njim dogodile, nijesem ga više ni vidla. Same sem čula da je kula dobila ime Fridrihova kula. Saki dan s prezirom gledim Veliki Tabor, zamrzila sem ih se, cijelu familiju Celjski, jer su moje sestre vništili život!! Ali, fala Bogu, više nijemam nikakvoga posla z njimi.

            Kad god pogledim gore, iznad dvorca vidim nasmejanu Veroniku!